Engleski „Tajms”: U 6 sati i 5 minuta Rusija je izgubila svog najvećeg sina, a svijet svog prvog građanina Lava Tolstoja

Filozof, plemić, vojno lice, buntovnik, vjerski propovjednik i otac 13 djece – sve je to stalo u uzbudljiv život velikog ruskog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja.

Rame uz rame sa Fjodorom Mihajlovičem Dostojevskim, smatra se najvećim ruskim piscem svih vremena, a iako su njih dvojica bili savremenici, nije zabiljeleženo da su razmenili i riječ.

Iz male željezničke stanice Astapovo, u kojoj je proslavljeni ruski pisac Lav Tolstoj provodio poslednje dane, u prvim satima 7. (20) novembra 1910. godine poslata je ova telegrafska poruka: „Srce je počelo naglo da slabi, stanje se veoma pogoršalo. Bolesnik gubi svijest… Stanje je skoro beznadežno. Bolesnik je usnuo, puls mu gotovo ne radi…”
U poslednjem novinskom izveštaju, dok je Tolstoj još bio u životu, pisalo je: „Stanje je krajnje opasno. Magla je, ledeni vjetar nije u stanju da je rastjera, žandarmi u napetom iščekivanju dežuraju. U Astapovu neka neobično strašna jeza prožima sve…” Sviće.

U jednom trenutku piščev prijatelj, pijanista Aleksandar Goldenvejzer, otvara prozor Tolstojeve sobe i pokretom ruke poziva novinare koji očekuju „tužnu vijest od svjetskog značaja…”
Engleski „Tajms” piše: „U 6 sati i 5 minuta Rusija je izgubila svog najvećeg sina, a svijet svog prvog građanina.”
Tako se, prije sto tri godina, ugasio život velikog ruskog i svjetskog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja. On je deset dana ranije neočekivano napustio svoj dom u Jasnoj Poljani i vozom stigao do železničke stanice u varošici Astapovo.
Po sopstvenoj želji, sahranjen je u zavičajnoj čarobnoj uvali, urasloj u stoletnu šumu i travu. Upravo na onom mjestu gdje je, po tvrđenju piščevog najstarijeg brata Nikoljenke, bio zakopan zeleni štapić iz njihove omiljene dječije igre „mravlja braća”. Na štapiću je, navodno, pisalo „šta treba učiniti da ljudi više ne budu nesrećni”, a kad se on nađe, vjerovali su dječaci, nastaće bolji i pravedniji svijet.

Dečaštvo

Lav Nikolajevič rodio se 28. avgusta (9. septembra) 1828. godine, nedaleko od svog vječnog počivališta. Bio je četvrto od petoro djece Marije Nikolajevne, jedinice kneza Nikolaja Sergejeviča Volkonskog, kome je pripadalo imanje Jasna Poljana kraj grada Tule, i potpukovnika grofa Nikolaja Iljiča Tolstoja, učesnika Otadžbinskog rata 1812. godine
Marija Nikolajevna imala je trideset godina kad joj je umro otac. Pošto je ostala jedina vlasnica velikog imanja, ubrzo se udala za grofa Nikolaja Iljiča koji je od oca naslijedio samo dugove. Posle svadbe Tolstoji su se nastanili u Jasnoj Poljani.
Marija Nikolajevna uglavnom se posvetila djeci. Njih je bilo petoro: najstariji Nikolaj, koga su zvali Nikoljenka, zatim Sergej, Dmitrij, Lav i jedina sestra Mašenjka. Majka ih je sve brižljivo odgajala, a sinove je učila odricanju i hrabrosti kako bi jednog dana, kao i njihov otac, vjerno služili otadžbini.
Malom Lavu bilo je samo godinu i po dana kad mu je majka umrla. Brigu o djeci preuzeli su otac i tetke. Stariji dječaci imali su vaspitača, Njemca Fjodora Ivanoviča, koga je Tolstoj, pod imenom Karla Ivanoviča, opisao u pripovijeci „Detinjstvo”.
Kuća u kojoj su živeli Tolstojevi bila je ogromna, s četrdesetak soba. Tu se nalazila i bogata biblioteka. Jedan dio knjiga ostao je od dede, kneza Volkonskog, a dio je nabavio otac, koji je voleo da čita.
Kad je, posle mnogo godina, jedan moskovski izdavač zamolio Tolstoja da navede knjige koje je nekad najradije čitao, ovaj je napisao da su „izvanredan utisak na njega ostavile ruske epske narodne pesme o Dobrinji Nikitiču, Ilji Muromecu i Aljoši Popoviču”. Takođe je naveo da su mu se sviđale i bajke iz „Hiljadu i jedne noći” i da mu je najdraži pesnik bio Puškin.
Djeca su rasla, a stariji dječaci morali su da se pripremaju za univerzitet, pa je odlučeno da se čitava porodica preseli u Moskvu. U januaru 1837. godine Tolstojevi su, u sedam kočija, stigli u prestonicu. U prvo vrijeme Lavu je sve bilo neobično, a najviše ga je iznenadilo što ih na ulici niko ne pozdravlja, na šta je navikao u svom selu.
Porodicu Tolstojevih je, u ljeto iste godine, zadesila teška nesreća – iznenada je umro otac. Njega su voljela sva djeca, a naročito mu je bio privržen Lav koji dugo nije mogao da shvati da oca više nema. Nepunu godinu dana kasnije umrla je i baka. Djeca su povjerena na staranje dvijema tetkama: Aleksandri Iljiničnoj i Tatjani Aleksandrovnoj.
Pošto je život u Moskvi bio skup, mlađa djeca uskoro su se, s tetom Tanjom, vratila u Jasnu Poljanu, a starija braća ostala su u Moskvi, s Aleksandrom Iljiničnom. Lav je bio srećan što se ponovo nalazi na selu i što ga opet uči Fjodor Ivanovič.
U jesen 1840. godine, kad su i mlađa djeca poodrasla, čitava porodica ponovo se preselila u Moskvu. Sklapana su nova poznanstva i prva prijateljstva. Lav je tu doživeo i svoju prvu ljubav prema Sonječki Kalošinoj, koju je kasnije poetično opisao u priči „Dečaštvo”.
Kad je, u ljeto 1841. godine, umrla teta Aleksandra Iljinična, sva djeca, osim Nikoljenke, bila su još maloljetna. Zato je starateljstvo nad decom povereno drugoj očevoj sestri, Pelagiji Iljiničnoj Juškov, koja je živela u Kazanju.
Za djecu je ubrzo počeo nov, samostalan život. Nikoljenka je krenuo na univerzitet, sledeće godine upisali su se Sergej i Mićenjka, a posle godinu dana i Lav. U početku je studirao turski i arapski jezik, a kasnije je prešao na pravni fakultet. Učio je osrednje, vjerovatno zbog toga što nije lako podnosio život kod ove tetke.
U proleće 1847. godine Lav Tolstoj napušta univerzitet i nastanjuje se u selu. Tu su mu se uskoro pridružila i braća. Nikolaj je došao s Kavkaza, gdje je služio kao zastavnik u artiljeriji, a Sergej i Dmitrij stigli su iz Kazanja. Tada su se konačno dogovorili o nasledstvu. Lav je ubijedio braću da mu ostave Jasnu Poljanu, iako je to imanje davalo najmanje prihoda.

Mladost

Pred odlazak iz Kazanja, Tolstoj je sastavio spisak domaćinskih obaveza i plan samoobrazovanja. Nameravao je da ozbiljno izučava jezike, istoriju, geografiju, matematiku, prirodne nauke, muziku, slikarstvo…
Ubrzo je shvatio da neće moći da ispuni tako obiman plan, ali je nastavio mnogo da čita. O pročitanom je stalno pravio pribeleške i svakog dana je nešto učio napamet – nazivajući to „gimnastikom pamćenja”.
U rano proleće 1851. godine s Kavkaza je na odmor došao najstariji brat Nikolaj. On je nagovorio Lava da ostavi sve i pođe s njim i ovaj je, ubrzo po dolasku na Kavkaz, položio ispit za čin podoficira, upoznao drugove svog brata i s njima često jahao po planini. Jednom prilikom umalo nije poginuo, jer je topovsko dane pogodilo točak topa čiji je bio punilac.
Dvije godine i sedam i po meseci proveo je Lav Tolstoj na Kavkazu. Za to vrijeme učestvovao je u mnogim pohodima, pitajući se često da li će uspjeti da sačuva hladnokrvnost i mir u opasnosti. Tu je završio i prvo značajnije delo, pripovetku „Detinjstvo”.
Krajem 1853. godine odlučio je da napusti vojnički poziv i preseli se na svoje imanje, gdje bi se sasvim posvetio književnosti ili „književnikovanju”, kako je govorio. Međutim, nepunih mesec dana kasnije, podnosi molbu pretpostavljenima da ga premeste u aktivnu armiju na Dunavu. Januara 1854. godine raspoređen je u artiljerijsku brigadu Dunavske armije, a prije polaska na put s uspehom je položio ispit za zastavnika.
U novembru već je bio u Sevastopolju koji su opsedale engleske, francuske i turske oružane snage. Njegova baterija bila je u prvo vrijeme raspoređena desetak kilometara od grada, a u martu je stigla naredba da se premjesti na najopasnije mjesto – četvrti bedem, najbliži neprijatelju. Tu je Tolstoj proveo sve vrijeme opsade.
Ruski vojnici i mornari napustili su 28. avgusta 1855. godine grad koji su branili jedanaest mjeseci. Gledajući zapaljeni Sevastopolj i francuske zastave, istaknute na njegovim bedemima, Tolstoj je plakao, ali se, kao ni njegovi ratni drugovi, nije osećao pobijeđenim. O tim bitkama za grad pisao je u tri „Sevastopoljske priče”.
Posle Krimskog rata, Tolstoj je sve češće pomišljao da napusti vojnu službu. U vezi s tim, poznati pisac Ivan Turgenjev pisao mu je: „Bilo bi vrlo dobro kad bi vam uspelo da napustite Krim. Vi ste u dovoljnoj meri pokazali da niste kukavica, a vojnička karijera vama ne leži. Vaše je da budete književnik, umetnik misli i reči… Ponavljam vam – vaše oružje je pero, a ne sablja…”

Zrelost

Krajem 1856. godine šinjel je zamijenio građanskim odijlom i uskoro odlučio da ode u inostranstvo.
Do Varšave je putovao kočijom, a odatle je vozom produžio za Pariz. U prestonici Francuske proveo je mesec i po, a u proleće je otputovao u Švajcarsku. Bio je u Ženevi, pješačio po planinama, razgledao jezera i šume. Iz Švajcarske je otputovao u sjevernu Italiju, zatim je neko vreme boravio u Nemačkoj, a krajem godine vratio se u Petrograd.
U ranu jesen 1859. godine Tolstoj je u Jasnoj Poljani otvorio školu za seosku decu. Seljaci su u početku bili podozrivi prema njegovoj besplatnoj školi tako da je došlo samo dvadesetoro dece. Međutim, kad su, posle tri mjeseca nastave, već dobro znali da čitaju, u školu se javilo mnogo novih učenika.
Od ranog jutra do kasne večeri bavio se podukom ove djece. A što je više radio u školi to je bolje uviđao šta mu sve nedostaje u obrazovanju. Zato je odlučio da ponovo otputuje u inostranstvo i vidi kako tamo vaspitavaju i uče decu.
U inostranstvu je posećivao razne škole i sastajao se s poznatim pedagozima. Mnoge stvari koje je video u školama po Francuskoj, Švajcarskoj i Nemačkoj užasavale su ga, ali i naterale na razmišljanje. Tako je, u julu 1860. godine, u dnevnik zapisao:
„Bio sam u školi. Užasno. Molitva za kralja, batine, sve napamet. Uplašena, iskvarena djeca.”
Godine 1862. Tolstoj se oženio Sofijom, srednjom kćerkom čuvenog moskovskog ljekara Andreja Bersa. Lav Nikolajevič imao je tada 34 godine, a Sofija Andrejevna je tek navršila osamnaestu. Odmah posle vjenčanja u Moskvi, mladenci su kočijom, koju je vuklo šest konja, otputovali u Jasnu Poljanu.
Tolstoj je, ipak, najviše od svega želio da piše. Maštao je da napiše nešto veliko, da obuhvati čitavih pola vijeka ruskog života. Bio je to veliki roman koji je nazvao „Rat i mir”. Htio je u njemu da prikaže život Rusije od 1805. do 1820. godine, da priča o svim važnim zbivanjima i oružanim sukobima, a naročito o onom najvećem, krvavom Otadžbinskom ratu, iz 1812. godine.
Prije nego što je počeo da piše, pročitao je mnoštvo istorijskih knjiga, sećanja i pisama, kao i dnevnih novina i časopisa. Zbog toga je putovao u Moskvu, gdje je posetio sve biblioteke, razgovarao s nekadašnjim ratnicima. A da bi što tačnije opisao čuvenu Borodinsku bitku, otišao je na to nekadašnje poprište i nekoliko dana ga, na konju, obilazio s generalštabnom kartom u rukama.
„Pišem, prepravljam, sve je jasno, ali me obimnost posla užasava”, zapisao je Tolstoj u svoj dnevnik.
U početku je radio u sobi na spratu svoje kuće. Leti, bežeći od gostiju ili od vrućine, odlazio je u šumu Čepež, u blizini kuće, gdje je sagradio kolibicu. Najviše je, ipak, voleo da radi u sobi sa svodovima, u kojoj je, odmah posle ženidbe, napravio kabinet.
Tu je i napisao ovo četvorotomno djelo na oko hiljadu i po stranica. Istorijski tačno i dosledno, on razvija temu „Rata i mira” dok pred čitaocima prolaze nezaboravni likovi Nataše Rostove, Andreja Bolkonskog, Pjera Bezuhova i mnogih drugih. Ogromna galerija, sa oko šest stotina likova.
Na ovom romanu Tolstoj je radio skoro šest godina (1864–1869). Nijedno svoje drugo djelo nije pisao s toliko ljubavi i istrajnosti. Supruga mu je vjerno i strpljivo pomagala. Uveče je sedjela za pisaćim stolom i, odgonetajući njegov rukopis, često jednu istu stranu prepisivala po nekoliko puta. Sofija Andrejevna je volela taj mukotrpni posao, izjavljujući da „prepisujući roman doživljava bezbrojne utiske i prizore”.
I za sledeći roman Tolstoj je govorio da će biti istorijski. Umjesto toga, počeo je da piše veliki „porodični” roman, kako ga je sam okarakterisao, dok je neko kasnije to njegovo djelo, poredeći ga s „Ratom i mirom”, duhovito nazvao epopejom rata u kući. Posebno je zanimljivo kako je našao ideju za njega.
Bilo je to jednog dana početkom proleća 1873. godine. Njegov desetogodišnji sin Serjoža čitao je teti Puškinove priče. Ona je zadremala pa je dijete prekinulo čitanje. Knjiga je, otvorena, ležala na stolu. U sobu je ušao Lav Nikolajevič, ugledao knjigu, uzeo je i pročitao početak priče:
„Gosti su se iskupili u letnjikovcu…” Na to je on rekao: „Evo kako treba pisati. Puškin nam je učitelj… Neko drugi bi počeo da opisuje goste, sobu, a Puškin je odmah prešao na stvar.”
Tako je i Tolstoj „odmah prešao na stvar”. Roman „Ana Karenjina” počeo je rečima: „U kući Oblonskih prava je uzbuna…” Čuvenu prvu rečenicu tog dela: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način”, pisac ubacuje kasnije.
U jesen 1881. godine odlučeno je da se čitava porodica Tolstojevih preseli u Moskvu. Trebalo je da se stariji sin upiše na univerzitet, a dvojica mlađih u gimnaziju. Posle preseljenja, Tolstoj je u dnevnik zapisao:
„Mesec dana je prošlo. Najtežih u mom životu. Selidba u Moskvu…”
Stan u kome su živeli nije bio prikladan, pa je kupljena kuća u Hamovničeskoj ulici u koju su se preselili u jesen 1882. godine. Za radni kabinet Tolstoj je izabrao malu, nisku sobu u međuspratu. U Moskvi je proživeo devetnaest zima, a leta je obično provodio u Jasnoj Poljani.
Godine 1891–1892. bile su veoma teške za Rusiju. Gotovo 40 gubernija borilo se s glađu. Tolstoj je znao da narod umire dok gospoda žive u raskoši. Stoga je, zajedno sa starijom kćerkom Tatjanom Lavovnom, krenuo po selima sakupljajući priloge i otvarajući kuhinje za gladne. Pisao je članke, kao i pisma ministrima i caru, o tome kako se treba boriti protiv ove narodne nesreće.
„U Rusiji ne vlada glad, samo ima mjesta koja su postradala zbog nerodice”, odgovorio je na to car Aleksandar III.
Tolstoj je jasno video ogromnu razliku između svog i života ruske vrhuške i životarenja čitavog naroda pa je pisao: „Narod stoga gladuje što smo mi suviše siti.”

Bjekstvo

I pored svega toga, htio je da napiše još jedan veliki, slobodarski, roman. Jednom je njegov prijatelj, poznati pravnik i pisac Anatolij Fjodorovič Konji, iznio slučaj iz prakse. Bila je to priča o djevojci koju je prevario neki mladi čovjek, rođak bogate petrogradske dame. Pisac je saslušao priču s velikom pažnjom, pa je idućeg jutra savetovao Konjiju da piše o tome. Međutim, Konji ništa nije napisao, ali je njegova priča poslužila Tolstoju kao osnovna građa za roman „Vaskrsenje”.
Roman je pisao skoro deset godina, ulažući u njega svu veliku ljubav i veru u ruski narod. Na „Vaskrsenju” je Tolstoj radio u vrijeme kad mu je život u rođenoj kući bivao sve nepodnošljiviji i kad ga je često obuzimala želja da nekud pobjegne i živi životom običnog naroda.
„Pogled na to gospodsko carstvo toliko me muči da počinjem da se bavim mišlju da pobegnem, da se sakrijem”, zapisao je u dnevnik 20. avgusta (2. septembra) 1910. godine.
Dva mjeseca kasnije (28. oktobra /10. novembra) Lav Tolstoj je, gonjen razbuktalim unutrašnjim krizama i nemirima, noću pobjegao od kuće, u pratnji prijatelja i ličnog ljekara Dušana Petroviča Makovickog.
Posle trodnevnog putovanja vozom, kad je i dobio zapaljenje pluća, i sedmodnevnog bolovanja u stanu šefa male železničke stanice Astapovo, Lav Nikolajevič Tolstoj je umro. Vijest o njegovoj smrti brzo je obišla svijet.

(Autor: Jova Radovanović, Politika)