Kako je Žarko Laušević „prevario“ prijatelja i kolegu na Bogojavljanje

Bio je bolestan ali se toj bolesti suprostavio na sve moguće načine, kaže Irfan Mensur, prijatelj i kolega Žarka Lauševića koji je preminuo u 64 godini. Žarko i Irfan su dijelili i isti datum rođenja, 19. januar, na Bogojavljanje.

„Mislim da je i to na neki način znak da smo morali da budemo okrenuti jedan ka drugom. Jer, mi smo dok smo živjeli u Beogradu bez tog odlaska u inostranstvo, a i kasnije, kad se vratio, obilježavali rođendan kao da smo tinejdžeri, iako nijesmo bili u godinama da baš nešto mnogo slavimo. Ali smo to koristili da bismo pozvali sve naše prijatelje, a kad ih pozovemo to je pola lijepog Beograda. Pravili smo divna okupljanja i divno se družili“, kaže Irfan, dodajući da s tim u vezi mora da ispriča i jednu anegdotu.

„Uvijek smo se utrkivali ko će koga prije zvati dok je živio tamo preko. I jednom, na pijaci, na Kaleniću, natovaren s mnogo kesa, jer uveče treba da mi dođe familija na večeru, užasno je hladno, snijeg pada, zvoni mi mobilni. Ja se javim, a meni naš zajednički profesor, naravno, on je osam godina mlađi od mene ali smo imali istog profesora Minju Dedića koga smo obojica obožavali. I javlja se Minja i čestita mi rođendan. Ja hoću da se srušim na sred pijace. Rekoh: “Profesore, kako ste? Pa, hvala vam. Pa treba li vam nešto, moj profesore dobri?“ I veliki razgovor mi tu počnemo. On mi priča kako prati moju karijeru, profesuru i režiju i tako to. I sve on to meni komplimente daje i kaže:

“Ali danas je rođendan i onom blavoru od čovjeka, onom Žarku”. Ja: “Profesore, šta pričate pobogu? Žarko naš…Pa nemojte tako profesore”. On napada Žarka, ja ga branim. U jednom trenutku tišina. I čujem smijeh muški i smijeh ženski. Ja: “Haalo, halo”. Žarko je nevjerovatno dobro imitirao Minju Dedića. On je mene u tom uvjerenju da je profesor, posle sam pogledao na telefon, držao 37 minuta. Ja sam 37 minuta razgovarao sa Minjom Dedićem a od toga sam sigurno jedno 27 minuta branio Žarka Lauševića iako sam znao da ga Minja voli, ali nisam znao zašto je tako naglo promijenio mišljenje. I onda smo se smijali. Taj ženski smijeh je bio Anitin smijeh koja je isto tako jedna duhovita i prelijepa žena“, ispričao je Irfan Mensur.

On i Žarko su drugovali i kad su bili daleko jedan od drugog.

„Događalo se da šetam ulicama Beograda sa upaljenom kamerom a on sa mnom šeta Beogradom. On je mene prošetao Njujorkom nekoliko puta, ja njega Beogradom nekoliko puta, pa mi kaže: „zaustavi se malo kod spomenika, dugo ga nisam vidio”. Pa, ja onda okrenem kameru ka spomeniku a on meni rute kojima šeta sa svojom Anitom i sa djecom. To su bili neki naši izleti i bježanja u druženje koje je nemoguće“, zaključuje Irfan Mensur