Vladika Ilarion: Jedina naša imovina jeste život u ljubavi prema Bogu i prema bližnjima

„Došli smo nagi u ovaj svijet i nagi odlazimo u vječni život. Odlazimo pred sud Božji bez ičega od imovine ovozemaljske. Jedino što ostaje, što je naša imovina, čime se bogatimo – a možemo da se bogatimo samo Bogom – to je kada živimo u ljubavi, kada se bogatimo prijateljstvima, kada živimo tako da pružamo horove ljudi u svoje biće sa radošću noseći njihove slabosti, primajući ljude sa ljubavlju, noseći njihove slabost. Oni na taj način postaju dio našeg bića, našeg života, našeg postojanja“

Njegovo Preoveštentvo Epsikop novobrdski g. Ilarion služio je svetu Liturgiju u crkvi Svetog velikomučenika Trifuna u Malom Mokrom Lugu i tom prilikom besedio:

– U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Dragi oci, draga braćo i sestre, draga djeco, narode Božji, da zablagodarimo Bogu! Zato smo i došli da učestvujemo u događaju samog Gospoda Hrista, jer se živi Bog ovdje događa. Ovdje se dešava sami Bog i da na tome zablagodarimo. Tako se i zove ova služba – Blagodarenje, Evharistija. Znamo da treba Bogu da uzvraćamo za sve što nam je dao. Ovdje vidite, u ovoj paraboli, alegoriji o vinogradarima koju je Gospod Isus Hristos govorio onima koji bi trebalo da budu vođe narodu, a zapravo to nisu bili mnogi od njih. Rekao im je ovu priču ne bi li ih podučio da znaju da ništa od onoga što imamo utisak da posedujemo u ovom svijetu nije naše. Došli smo nagi u ovaj svijet i nagi odlazimo u vječni život. Odlazimo pred sud Božji bez ičega od imovine ovozemaljske. Jedino što ostaje, što je naša imovina, čime se bogatimo – a možemo da se bogatimo samo Bogom – to je kada živimo u ljubavi, kada se bogatimo prijateljstvima, kada živimo tako da pružamo horove ljudi u svoje biće sa radošću noseći njihove slabosti, primajući ljude sa ljubavlju, noseći njihove slabost. Oni na taj način postaju dio našeg bića, našeg života, našeg postojanja. Tada možemo da kažemo da ljubimo bližnjeg svog kao samog sebe. To ne znači da prvo sebe ljubiš. Ljubav prema sebi jeste apsurd. To nije ljubav, ljubav je izlazak iz sebe.

Međutim, kada onog bližnjeg svog doživljavaš kao da je dio tebe, kao dio tvog bića, kada osjećaš da se tvoje biće proširilo, da nisi ti više. Ne postojiš sam za sebe, nego taj koga si zavolio je postao dio tvog postojanja. Ti bez njega ne postojiš i voliš ga kao da je dio tebe. Po zapovesti Gospodnjoj tako treba da živimo. To je zapravo jedino bogatstvo koje imamo. Iskušenja koja nam se dešavaju u ovom životu, bolesti rastanci, tjeskobe i nepravde koje nam se čine, a uostalom i one nepravde koje sami činimo drugim, a nismo ni svesni toga, sve to što nam se dešava posledica su našeg grijeha i pada. Zapravo je lijek da bi nas Gospod podučio da nemamo pristrašće ni prema čemu u ovom svijetu, jer prolazi obličje ovog svijeta, a jedino što nam ostaje jeste ono što nam je Gospod Isus Hristos rekao u novozavetnom kanonu, odnosno o onome što misle sami zakoni i proroci. Jedino što imamo jeste život u ljubavi prema Bogu i prema bližnjima. Kroz bližnje treba cio svijet da volimo. Postoji jedna grčka pjesma, ljubavna, koja kaže: Voleću cio svijet kada budemo zajedno. Takva treba da bude ljubav, da kada volimo čovjeka da volimo cio svijet kroz njega. U ovoj alegoriji kojom Gospod Isus Hristos poučava i njih tada i nas sada govori nam da je On nama sve ustanovio. On je sazidao ovu crkvu, On je iskopao temelj, On je sazidao kulu. On je taj podrum napravio u kome se čuva to vino, a i On postaje samo to vino što je najveća tajna od svega. On je nas naučio kako od grožđa koje nam je dao i od zrna žitnog kako da napravimo hleb i vino i da mu to prinesemo kao darove, evo sada, u Evharistiji, u ovoj Liturgiji. To mu prinosimo prema Njegovim zapovjestima. To je ono u čemu smo i mi učestvovali, ono što smo mi zakvasili, nešto u čemu smo mi ostavili naš pečat, ne prinosimo pšenicu i grožđe, nego ono što smo mi napravili, hleb i vino, a mi to vraćamo Bogu. To je ono što očekuje Bog od nas. On šalje svoje sluge na različite načine da bismo mu mi uzvratili reč, da bi smo nastavili taj razgovor. On je rekao jednu stvar, dao nam je zapravo sve, a sada mi treba da kažemo hvala. Gospod Hristos nas na to upućuje, ali diskretno. Ne dolazi On kao sudija, ljuti sudija, nego prvo šalje svoje sluge, pa na kraju kaže: Poslaću Sina svoga, valjda će se postideti Sina moga, valjda će da se osvijeste i da shvate da jedino što treba da rade u ovome životu jeste da kažu hvala Ti Bože jer sam im Ja sve dao, sve je od Mene, i temelj, i kula, i krov. Sve što imamo. Zapravo ova alegorija na neki način upućuje na samu Crkvu. Ovi nepravedni upravitelji su bili najglasniji da se Hristos razapne, a bili su baš sveštenici. Tako da je to pouka svima nama da osluškujemo dobro glas Božji i kada nam On šalje svog slugu ne bi li smo mi uzvratili one darove koje nam je On dao, ne bi li smo nastavili taj razgovor i razmjenu sa Bogom.

E sada ljudi, nesrećni ljudi, misle da je to njihovo, da su to oni stekli, ta imanja, da to postane na neki način dio njihovog identiteta. Zato je srebroljublje pogubno. Umesto da ti bližnji postane identitet, da oni koje si zavolio – čovjeka pa preko njega i Boga – postanu dio tebe i da ih voliš kao samog sebe, ti počinješ da voliš svoju imovinu kao samog sebe. Počinješ da voliš zemlju, njivu, postaješ to. To je strast. Sve ono što čovjek voli, za šta je vezan, pristrašćen, on polako postaje to. Tako i mi kada se trudimo da volimo čovjeka koji je sazdan po slici i prilici Božjoj polako i postajemo to. Postajemo slični Bogu, postajemo kroz ljubav dostojni toga da nas Bog uvede u vječni život. Ovi ljudi iz ove priče, te nepravedne sluge, oni su se vezali za zemlju. To je postao njihov identitet, njihovo postojanje i sada im to neko ugrožava, jer traži da to daju. Međutim, blagi Bog, braćo i sestre, nama uvijek daje hiljadu puta više. Kao što je zaustavio ruku Avramu da ne žrtvuje sina, ali se radovao vjeri Avramovoj kada je vidio kolika je snažna veza Boga sa Avramom, kako se Avram srcem i svojim bićem vezao za Boga da je bio spreman da sve prirodne zakone stavi pod noge, čak i sina svog da prinese na žrtvu, Bog to nije tražio, nego ga je blagoslovio preizobilno. Tako i nama, braćo i sestre, u ovoj Evharistiji Bog daje postojanje. Uveo nas je u ovaj život, priveo nas je iz nebića u biće, a kada smo otpali nije nas ostavio nego je učinio sve da bi nas uzneo na nebo i da bi nam darovao svoje Carstvo, da bi nas nahranio večnim životom i naučio da mu prinosimo hleb i vino, kako rekoh, od onog što smo sami napravili, a opet od darova koji nam je Bog dao. To mi uzvraćamo Bogu, ali sa tim darovima treba da damo Bogu i sami sebe, jedni druge, sveukupnost naših odnosa i sav naš život, a onda na kraju kada sve damo Bogu dešava se prevelika tajna milosti Božje. Opet Gospod Bog ništa od nas ne uzima, nego opet nam to vino i taj hleb koji blagodaću Svetog Duha osenjuje, opet nam On to daje i to ne daje kao običan hleb i vino nego daje kao Samog Sebe. Eto, to je očekivalo ove nepravedne služitelje, da daju nešto malo od toga što su dobili što nije njihovo, a da dobiju sve. Međutim, kad je čovek zaslijepljen vezanošću za sitnicu, za zrno neko, ne može da vidi, ne može da vidi cjelinu.

Eto, braćo i sestre, neka bismo se i mi trudili da vidimo cjelinu našeg postojanja, da ne vidimo krajičak, da ne vidimo dio, isečak, da ne budemo razlomak čoveka, što je govorio Prepodobni Justin Popović. Savremeni čovjek je razlomak čovjeka. Jedan deo, ulomak. Umjesto toga treba da budemo oni koji rastu u mjeri rasta punoće Hristove, a to je, kako rekoh, kada širimo naše biće neizmerno kroz ljubav prema drugima, pa i živimo zajedno sa njima. Oni postaju naš život, oni postaju uslovno rečeno naša imovina. To je sve što imamo, to je sve što ćemo imati i kada se bude naša duša uzdizala pred Boga imaćemo ljubav bližnjih koji će se moliti za nas. Neka bismo tako živeli da bi ljubav zaista sijala u srcima našim i prema Bogu, a i prema čovjeku, jednom rečju prema Gospodu Hristu, ovaploćenom Logosu Božjem koji se u vječnosti rađa od Oca, u vremenu od Majke Presvete Bogorodice, a sve to blagodaću Svetog Duha koji od Oca ishodi. Svetoj Trojici neka je vječna slava kroz sve vjekove. Amin!

SPC